Mržnja ili kako najlakše živeti sa sobom…

Nisam verovala da će mi, pored Oskara ili Festa, ovo biti inspiracija da nakon više od šest meseci napišem nešto na svom blogu…

Mržnja.

Ta mala prljava kreatura našeg sopstvenog nezadovoljstva koja prikrivena u našim crevima može opstati jako dugo… Nekada i čitav život. Nekad bez vidljivih simptoma, vrlo često bez jasnih razloga, teško izlečiva, metastaza naših sopstvenih frustracija koju smo onako ljudski i pokvareno skloni da negujemo jače i brižnije od svih onih najlepših i najplemenitijih osećanja…

Zašto je lakše mrzeti? Zašto je najlakše mrzeti? Zato što smo ubeđeni da na to polažemo svo pravo ovoga sveta, da nam je ona bogomdana i da joj pripadamo, zato što verujemo da je mržnja vrlo često naša odbrana, naš odgovor, naš štit, naša nada… Šta nam to ostaje kada nas prevare, kada nas oštete, kada nas uvrede, obesprave? Šta će nas to jedino učitini srećnim kada više ništa drugo ne može? Mržnja… Ona je najjača u najslabijima, ona je najveća u najmanjima…

Ja ne želim i ne pristajem na to! Ne utapam se! Ne odobravam i ne klimam glavom! Ne tapšem po ramenu, ne namigujem desnim okom!

Kako god da zvuči ili izgleda - ne mrzim nikog i ništa!

Ne mrzim one koji mene mrze (ako takvih ima), ne mrzim one koji su mi ostali dužni novac (a takvih IMA), ne mrzim one koji su me ikada prevarili i žednu preko vode preveli, ne mrzim ni one koji su mi glumili prijatelje, ni one koji su me ogovarali iza leđa, ni one koji me lažu, ni one koji misle da mogu da me lažu… Ne mrzim čak ni one koji misle da sam glupa ili ružna, niti one koji misle da sam i jedno i drugo… Ne mrzim ponedeljak, ne mrzim zimu, ne mrzim usisivač! Ne mrzim pihtije, ne mrzim pasulj, ne mrzim kafu bez šećera! Ne mrzim ni Hrvate, ni Šiptare, ni Amerikance… Ne mrzim Jevreje, Muslimane, ne mrzim ni Jehovine svedoke, ni Subotare… Ne mrzim homoseksualce, ni biseksualce, ni transeksualce, čak ni one jadne pedofile, zoofile i nekrofile… Ne mrzim ni srpske političare, ni srpske automobile, ni srpske odluke, ni srpske sajtove, ni srpske hostinge…

Ovo je najozbiljniji apel svim ljudima ogrezlim u mržnji kojih, pogotovu u ovoj zemlji ima mnogo i koji su na 1 spremni da na SVE uzvrate mržnjom… Ona unižava i ne čini vas boljima. Ne čini vas facama, ne čini vas pametnima, niti opreznima… Bolje je biti i naivan i prevaren i slagan i ogovaran i maltretiran i ugnjetavan, bolje je biti i poharan i ostavljen… Svako drugo osećanje je ljudskije, iskonskije i oprostivije.

Jer… ne rađa se čovek sa tom malom prljavom kreaturom… On je sam stvori ili prihvati, ili dobije ko infekciju onda kada je najslabiji i pušta da ga nagriza do momenta dok ne dozvoli da ga potpuno uništi. Mržnja je bolest, usud, kletva… Ona je nekada najlakši način da živimo sa sobom i sopstvenim nezadovoljstvima…

Nek ovaj post niko ne shvati osobno. Ako se iko pronađe, biću srećna ako se zamisli i ako razmisli… Mržnja nije izbirljiva i njoj sve može da bude razlog… Zašto je lakše zaudarati nego mirisati, zašto je lakše psovati nego biti fin, zašto je lakše mrzeti nego voleti ili oprostiti? Uvek je lakše, jer onaj koji mrzi je isuviše slab da se odupre, te će uvek izabrati liniju manjeg otpora i mržnju kao najbolju odbranu od sebe samog…