Miloš Radulović: Najbolji logo je onaj koji izgleda prosto, ali ne i siromašno

Kao što sam već najavila pre par dana, tu čast da prvi bude gost na blogu, imaće moj dragi prijatelj i kolega Miloš Radulović, jedan od najboljih srpskih grafičkih dizajnera i ilustratora. Sigurna sam da ste njegove radove viđali posvuda, ne znajući za tu činjenicu, obzirom da je Miloš zaslužan za neke od najpoznatijih korporativnih rešenja u nas. Kao i sve najbolje i najkreativnije ljude i njega odlikuje skromnost i nenametljivost, posebno u poslu u kom ima već zavidan broj godina iskustva kako sa klijentima u Srbiji, tako i širom sveta. Po profesiji arhitekta, nije ni začuđujuće što savršeno crta i svoje ideje nepogrešivo pretvara u gotov proizvod, kritičar društvene uniformisanosti i licemerja pogotovo u umetnosti, ljubitelj kineske hrane i povremeni vegeterijanac… Ostalo, pročitajte u nastavku teksta…

Počećemo šaljivo. Može li se u Srbiji živeti od bavljenja dizajnom?

Može, ali ne savetujem da se radi sa Srbima, ne zato što domaći klijenti plaćaju manje od stranaca (što jeste istina, ipak) nego zato što imaju mnogo lošiji odnos prema dizajneru od stranaca. Veliki problem u našoj opštoj kulturi, ovde u Srbiji, je to što sve što nema fizičku karakteristiku, prvenstveno težinu, nema skoro nikakvu i materijalnu vrednost. Zato je domaćem klijentu veoma teško, kada uhvati prozirni list papira sa tvojim dizajnom, da shvati koliki si trud uložio u nešto, na šta si kao dizajner potrošio možda nedelje i nedelje svoga života. Stoga je rad sa domaćim klijentima, najčešće, veoma neisplativo ulaganje vremena i što je najvažnije – živaca.

Mnogi domaći klijenti nemaju definisan plan rada, pa se od mene očekuje da “gledam u Tetovac”

Ukratko opiši jednog idealnog klijenta…

Idealni klijent – zna šta hoće ili je barem voljan da razgovara sa mnom sve dok, zajedno, ne dođemo do zaključka šta je rešenje za njegove probleme ili kako da najbolje ispunimo njegove želje. Stranci mi najčešće prilaze sa već jasno definisanim planom rada, što imaju i mnogi domaći klijenti ali najveći broj nema jasnu viziju onoga što očekuje od mene pa na početku projekta imam nažalost, fazu koju zovem “gledanje u Tetovac”, po poznatoj sorti pasulja. Ja zaista nisam baba Vanga, ne znam da gledam u pasulj, šolju kafe ili tarot pa mi je najteže kada nabasam na klijenta koji ne zna šta hoće, a zna šta neće, a i to samo kada mu nacrtaš nešto…

Koliko ti činjenica da si završio arhitekturu pomaže/odmaže u poslu dizajnera?

Ovo je kompleksna tema. Iskreno, dugo vremena nisam voleo ljudima, koji me znaju prvenstveno kao nekog ko je diplomirani arhitekta, da pričam da se bavim i ilustracijom i logo dizajnom. I za samu arhitekturu mnogi ljudi ovde misle da je puko “crtkanje”, bez ikakve nauke u osnovi projekta, pa sam se bojao da ću delovati neozbiljno ako kažem da zaista crtkam nešto svaki dan. Kada sam video da u Srbiji ima veoma malo ‘leba za arhitektu, ma šta on radio ili pričao, prestao sam da toliko razdvajam ove dve sfere mojih aktivnosti. Što se tiče toga da li imam neke koristi, kao dizajner, od toga što sam i arhitekta – da, svakako imam koristi. Učeći o istoriji arhitekture i vizuelnih umetnosti uopšte, mnogo puta sam nailazio na cele epohe i stilove umetnosti, poput stila dekorisanja prostora u Islamskoj, srednjevekovnoj, arhitekturi, koji me konstantno inspirišu u mom radu.

Najbolji logo je onaj koji dete moze da nacrta, prstom jedne ruke u pesku

Ukratko opiši proces kreiranja vizuelnog/korporativnog identiteta…

Kada god otvorim neki novi projekat, prvo što uradim jeste podsećanje na izjavu, čuvenog dizajnera, Adriana Frutigera, koju ću sada da parafraziram – Najbolji logo je onaj koji dete moze da nacrta, prstom jedne ruke u pesku. Moja varijanta ove, gotovo poslovice u dizajnerskom poslu, jeste “Logo je najbolji onda kada izgleda prosto, a ne izgleda siromašno.” Ne znam koliko ovo ima smisla drugim ljudima, ali smatram da je, barem dobar, logo kao haiku u obliku i boji – kratka poruka za koju ti ne treba mnogo vremena da je obradiš, ali ako je jasna ostaće ti zauvek u glavi. Zato pokušavam da svaki logo prenese poentu firme kojoj je namenjen, u što manjem broju elemenata.

Gde pronalaziš inspiraciju?

Inspiraciju najviše pronalazim u prirodi. Bog, majka Priroda, evolucioni proces, ili ko godvec, je zaista bio maher za kompozicije boja, šare, teksture. Kada odem u svoje selo, Surduk, najviše volim da prostrem ćebe, preko sveže pokošene trave, spustim se i posmatram prirodu iz perspektive jednog mrava, tako da i vlat trave može zakloniti sunce. Još ako je to posle roštilja sa društvom, po toplom junskom danu, milina…

Ono što vas može izdvojiti od mase dizajnera početnika jeste poznavanje tradicionalnih umetničkih veština.

Najzanimljiviji projekat na kom si radio…

To je je svakako projekat logoa za jednog kandidata na izborima za američki Kongres, 2012te godine, prvenstveno jer mi je to prvi projekat tog tipa. Politički logotipi nose sa sobom izvesne restrikcije sa kojima je bilo veoma interesantno boriti se.

Trenutno radiš?…

Trenutno crtam pingvina sa glavom nalik naliv peru i razmišljam o grafičkim sinonimima za reči “vesti” ili “jug”. Ne bih da otkrivam više…

Saveti za one koji tek planiraju da počnu da se bave ovim poslom?

Iako živimo u digitalnoj epohi umetnosti, možda ono što će vas izdvojiti iz mase sličnih, dizajnera početnika, jeste znanje tradicionalnih umetničkih veština. Već sada imamo grafičke programe koji su tako uznapredovali da omogućavaju fantastične rezultate i početnicima u radu na kompjuteru, tako da vaš kec iz rukava može biti samo nešto što nije rađeno na kompjuteru ili barem tako ne izgleda.

Za kraj – molim te objasni mi zašto ne voliš hipsteraj, zar to nije imidž usko vezan za današnje dizajnere?

Nije da baš ne volim hipsteraj, ali mi nije jasno kada neko opiše hipstere kao nonkonformiste, a onda prođeš pored doma omladine u toku Share konferencije, u Beogradu, koji i nije grad bogat hipsterima u poređenju sa nekim drugim evropskim metropolama, i vidiš 100 ljudi koji izgledaju kao klonovi. Zato ne vidim nikakvu razliku između ljudi koji nose ćosićke, jaserku i uske farmerke i ljudi koji idu na posao u lakiranim cipelama i trodelnom odelu. Obe su uniforme jedne kaste, a da volim uniformisanost i monotonost ne bih se bavio ovim čime se bavim, nego bio rachunovođa…

Miloševe radove možte pogledati na njegovom sajtu www.milosradulovic.com